Javni nastup
neverbalna komunikacija
Neverbalna komunikacija
javni nastup
Невербална комуникација | Јавни Наступ

Невербална комуникација

УВОД

Кад Вас питају како се споразумевате са другима, најчешће ћете рећи – речима. Али, могли бисте бити изненађени чињеницом да Ваше очи, лице, руке – тело, често говоре много више него речи и, што је можда важније – увек истинито.

Невербална комуникација у неком ужем смислу је ЈЕЗИК ТЕЛА.

Језик тела би могао да се дефинише као средство којим животиње и људи саопштавају и преносе информације свесним или несвесним гестовима, позама и покретима тела и изразима лица. Језик тела се може користити као свесна замена за говор, да помогне говору (или га оповргне) и одслика или «изда» Ваша осећања, расположења и стварне намере.

Тако је језик тела стар колико животињски, односно људски род.

Прве забележене научне и уметничке анализе и стилизације језика тела могу се наћи на осликаним зидовима праисториских пећина, на археолошким налазиштима богатим различитим фигурама као што је Лепенски вир, затим у Старом веку са развојем сликовног писма и различитих ликовних и архитектонских техника зидања, вајања, сликања по зидовима и грнчарским производима у старој Кини, Египту, Јужноамеричким цивилизацијама. Тако постоји један староиндијски трактат који бележи двадесетчетири покрета главом који одражавају различита стања и емоције – бол, страх, равнодушност, радост…..

Развој ритуалног, позоришног, плесног и глумачког језика је у директној спрези са упознавањем, изучавањем, систематизацијом и стилизацијом језика тела који у појединим земљама и данас постоји као живи археолошки налаз – Буто плес, Јапан, Кинеска опера, Индијске и игре југоисточне Азије, Латиноамерички фолклор – језик геста и лепеза……

Прва књига (?) о језику тела издата је 1644. године, звала се “Кирологија или природни језик шаке”, написао ју је Џон Балвер (John Bulwer) и представља пионирску опсервацију смислених покрета шаке.

У том периоду је и позориште, кроз различите вербалне и невербалне форме, као што су комедија дел арте и пантомима доживело процват.

А у деветнаестом веку се појављује и Чарлс Дарвин (Charles Darwin) и 1872. издаје књигу – студију о невербалној комуникацији под називом “Показивање осећања код људи и животиња”.

Велики утицај на проучавање невербалне комуникације у деветнаестом веку имало је и позориште, односно учитељи глуме и пантомиме који су учили глумце како да покажу и пласирају своје емоције и намере путем израза лица, геста и положаја и покрета тела.

У двадесетом веку је дошло до научно-истраживачког “бума” када је невербална комуникација у питању, чак се оснивају две нове научне дисциплине: Кинезика – студија комуникације покретима тела који се користе док људи разговарају и Проксемика – изучавање коришћења простора око људи ради саопштавања информација.

Двадесети век је и век фотографије, филма, телевизије, мас-медија, рекламе, комуникације – манипулације људима, њиховим емоцијама и финансијама где су невербална комуникација, језик тела и геста у својој подсвесној и свесној форми од пресудног значаја.

ЉУДИ И НАСЛЕЂЕНО

Невербална комуникација код људи је само еволуција говора тела наслеђеног још од првих животиња, преко примата и прачовека. Доказе овој чињеници ћете пронаћи шетајући зоолошким вртом или у комуникацији са вашим кућним љубимцима. Телесно изражавање неких основних емоција, као што су љубав и мржња, или намера као што су напад и одбрана или застрашивање и завођење су за све животиње, укључујући човека, сличне.

Човеку су, наравно, најближи… или, боље речено – човек је најсличнији приматима – мајмунима. На пример, шимпанзе ће у знак поздрава напућити усне што личи на људски пољубац. Али, исто тако ће се подређени шимпанза благо спустити пред супериорном јединком из чопора, као што се људи клањају пред владарима.

Иако су људи еволуцијом успели да од крика дођу до говора, невербална комуникација је наставила да се развија, али не више као основно или једино средство комуникације, већ помоћно и моћно, али и најистинитије.

Тако невербална комуникација људима служи да оснажи, подцрта и допуни говор; да замени говор ако је нечим онемогућен нпр. неопходном тајношћу, великом раздаљином или природним или стеченим хендикепом; као средство испољавања емоција, мишљења и намера, свесно или несвесно; као средство поздрављања и приказивања друштвеног статуса и односа; као средство напада или одбране; за удварање, али и вређање.

ПРОКСЕМИКА УКРАТКО

Сваки гест, поза или покрет, као саставни део људског тела постоје у времену и – простору. Тако људи, као и животиње имају посебан однос према простору и користе тело како би га заштитили. Три су основне територије које су од животног значаја и које се рефлексно бране: простор у непосредној близини (окружењу) тела; гнездо – кућа, дом; хранилиште – башта, трпезарија, фрижидер. То су осећања и односи који се могу тумачити као “власнички”, али њихов основ је у примарним рефлексима за опстанак јединке и врсте. Нарочито је занимљив говор тела код људи који желе да покажу “власништво”  над предметима и другим људима.

Изучавајући људско понашање научници су успели да врло прецизно дефинишу просторне зоне комуникације које се, као концентрични кругови налазе око људског тела.

1)    Блиска интимна зона се простире на до 15 сантиметара од тела и у њу могу ући, само уз “посебну дозволу”, вољене особе као што су љубавници, веома блиски рођаци и пријатељи и то је зона која брани живот јединке.

2)    Интимна зона је простор од 16 до 45 сантиметара од тела која се нешто “блаже” чува него зона блиске интимности али, ако непозвани зађете у ту зону можете очекивати веома агресивне одбрамбене рефлексне реакције.

3)    На 46 до 120 сантиметара је Лична зона у којој се одвија и најинтензивнија комуникација односно интеракција две јединке. То је уједно зона са најосетљивијим границама, ако се сувише приближите, саговорник ће се осећати угроженим и нападнутим, али и ако сте превише удаљени, особа са којом комуницирате ће се осећати мање важном, неинтересантном и увређеном. У личној зони се најчешће обавља комуникација на различитим прославама, банкетима и “журкама”.

4)    Друштвену зону чини простор на 121 до 360 сантиметара од тела и она се најчешће користи у некој пословно-трговачкој комуникацији, на пример у продавницама, на улици, па и код куће.

5)    Јавна зона или зона говорника је простор који прелази границу од 361 сантиметра удаљености од тела и то је зона која најчешће постоји када се један говорник обраћа извесној маси људи.