Најчешће питање са којим се срећем кад држим семинаре и тренинге је: „Шта са рукама?!”
Одговор је готово баналан, али истовремено и застрашујући – РУКЕ ДРЖИТЕ ПОРЕД ТЕЛА! Ту им је место. Нека буду опуштене, али активне, приправне. То им је неутралан положај из којег ће руке лако отићи у гест и вратити се. Знам да је тај положај најстрашнији, али је једини исправан и природан. У почетку ће вам се чинити да вам руке расту, издужују се до колена, али истрајте неколико дана у таквом стајању (код куће, на аутобуској станици, у школи, на бини, у канцеларији, у студију).
Немојте руке прекрштати на грудима јер тако одбијате комуникацију, ни на леђима јер није пристојно држати руке на стражњици, тако се ни у цркву не улази, а изгледа и као да нешто кријете иза леђа. Немојте ни шаке прекрштати спреда јер их тако држите на гениталијама, па ми се може учинити да ми поручујете нешто погрдно. То важи и за сахране где људи најчешће прекрштају руке на гениталијама и несвесно вређају покојника који не може да им одговори.
Ретко ћете од мене чути или прочитати „ово НЕ!“ или „ово обавезно“. Уверења сам да свако треба да освести своје тело, глас, комуникацију, да овлада средствима и вештинама, али и да их користи сходно свом карактеру и ситуацији у којој се налази и да у томе буде креативан.
Једино на чему ћу инсистирати да не радите је – прекрштање руку. Руке држите поред тела док стојите, јер су “направљене” да ту буду.
Свако прекрштање руку је одбрамбени став којим одбијате комуникацију и браните се од саговорника. Ако се браните и одбијате га зашто би он вас прихватао и слушао, зашто би вам ишта дао, а нарочито свој глас који је једино вредно што има у демократији?!
