Најчешће кажемо „Добарданкакосте“ или „Здраво’деси?“ или „Здравокакоси?“. Пробао сам сликовито да Вам дочарам како све спајамо јер немамо ми времена за друге људе и њихове одговоре и уосталом, ко су они у нашем себичном, егоцентричном свету где сам ЈА најважнији.
А, пробајмо да потрошимо „32 секунде“ нашег драгоценог времено да одвојимо „Добар дан“ и „Како сте?“. Да сачекамо одговоре, па тек онда да наставимо својим путем или даље у разговор.
Лепо би било да се сусрет одвија овако:
Пера (застане да би се поздравио, на тај начин ставља до знања особи да му је важна, што тој, као и свакој другој особи прија. Прилази не прекрштених, не заробљених руку и отворених рамена и груди – „ОТВОРЕНОГ ГАРДА“ уз природан осмех и пријатељски поглед): «Добар дан.»
(Пера пружа руку испружене шаке која стоји вертикално. Рукују се. Шаке су ушле до краја једна у другу, нико ником не ломи прсте нити им је шака као „мртва риба“. Пера чека одговор.)
Жика: “Добар дан.”
Пера (Троши још мало свог драгоценог времена и искрено пита): “Како сте?”
(Замислите, Пера није побегао него гледа Жику у очи и чека одговор, а посла има преко главе…..)
Знам да звучи банално и глупо, али није! Јер то је управо та људскост и топлина коју смо изгубили јер нас је „живот појео“. Ако уложимо те „32 секунде“ више времена, пажње, бриге, много ћемо више да добијемо натраг. То је предуслов за успех сваке комуникације и свих преговора и разговора.
Кажу да се у првим минутима разговора кроји крајњи исход.
Од наших вештина комуникације нам зависи успех и квалитет, како професионалног тако и приватног живота, зато треба да се усавршавамо. Зато треба вешто, паметно и С РАДОШЋУ да владамо и вербалном и невербалном комуникацијом, као и садржајем који саопштавамо ако хоћемо да будемо добри «комуникатори».